Da li je, iko od vas koji zviri u horoskope i knjige ili se bavi astrologijom manje ili više profesionalno, primetio koliko teorije, teoreme i priče treba da se svedu na praktično i jasno? Natus ne traži teoriju i razglabanja, prepirke raznih viđenja i debate ili slično tome, već konkretno – šta mu je. To traži. Na primer, JMČ u 1. polju, shodno tome SMČ u 7. polju. Da se batalimo “karme i lošeg/dobrog uticaja”, jeste li primetili osnovno i zajedničko za to?
Prvo, natusu je svet postavljen naopako, svet i planeta (Zemlja) na kojoj je rođen su potpuno suprotni s osećanjima i nesvesnim sećanjima koje odnekud vuče, čudi se svetu, ponašanju ljudi oko sebe, doživljava da je “desna strana trebala da bude leva, a leva desna”. Nisu u pitanju strane/položaj istih već imena koja su stranama data. Uvek greše na blic pitanje “levo ili desno”, a misle ispravno.
Lično ime im se ne dopada, negde u sebi misle da su trebali da imaju drugo, da im neko drugo ime pripada više (uvek ta dilema).
Lični izgled im je “neodgovarajući” na neki način (a to nema veze sa tim da li su Mis ili Mister Univerzuma), njima kao njima to telo i taj izgled nekako “ne pripadaju”. Kao da su ga “poneli odnekud i dobili”, a to nije u skladu sa njihovim mišljenjem da im je to odgovarajuće.
Da se manemo “izgleda” koji je zaista bitan ljudima jer se radi o stavu prema samom sebi, drugi problem je što to fizičko telo nije ono u čemu se osećaju udobno. Prosto kao da im je neko “uvalio” ljušturu koju moraju da nose. Najčešće je to povezano sa “zdravljem”, odnosno konstantnim fizičkim ili fiziološkim smetnjama i manama koje vremenom mogu da pređu u hronične bolesti. Takve osobe se retko bude “odmorno” jer se iz astralnog sveta vraćaju u tesnu ljušturu koja ima ograničenja i često bolove i bolesti vremenom. Teško im je. Buđenje im ne prija.
Jeste li ispitali koliko se trude da u “drugima”, jer je 7. polje svi drugi ljudi i partneri, pronađu svoj smisao i vrednost svog postojanja i onda to sve preusmere na “partnere” najčešće? Grozničava potreba je da neko drugi bude projekcija njihove vrednosti u ovom svetu, a biva im tako smotano u životu da ih sve vraća samima sebi. Oni neće da budu sami, njima je vrednost u drugima, da vole i poštuju druge, a sve ispadne da moraju sami i da se bore sa “zalutali su na ovu planetu u ovo vreme i ove odnose”.
Jeste li primetili da se natus oseća uskraćen nekako jer sve mora “sam”, a ne shvata da mu je zadatak da voli sebe takvog kakav je, da istinski prihvati i nađe rešenja da zavoli tu ljušturu koja ga muči i koja mu je tesna? Da treba da shvati da nije lud on već da je ceo svet oko njega lud i pogrešno postavljen, a da on mora da nađe sebe i okrene se sebi. Nemojmo polemisati o tome šta znači to voleti sebe bez egoizma i prihvatati sebe, svoje stanje, svoje telo, svoje ime, svoje postojanje, a sve to bez egoizma i narcizma i pristrasnosti. Ne bih da zalazim u to jer pravi izlaz i vraćanje sebi isključuje takve manifestacije, podrazumeva pravo prihvatanje sebe, a to im je zadatak. Pronalaženje sebe pa pronalaženje svog mesta i svrhe postojanja na pogrešnoj planeti i u pogrešnom veku u kom su spušteni je zadatak. Kad shvate i prepoznaju da moraju prvo to, onda im se tek otvara “nagrada” SMČ-a da nađu srodnu dušu (u bilo kom vidu partnerskog odnosa zbog SMČ-a u 7. polju). Pre toga nisu sazreli. Iskustveno, teško da je to moguće pre 36/38 pa do 51-ve godine njihovog života.
Ja ne raspravljam o teorijama i teoremama najbučnijih ili najpriznatijih astrologa kako nam je JMČ bekstvo a SMČ izlaz, kako je pogrešno da težimo ka ispunjenju i shvatanju JMČ-a jer dok ne shvatimo JMČ, dok ga ne prihvatimo i iskreno zavolimo sebe, iskreno cenimo sebe i nađemo svoje mesto u naopakom svetu nema nam pomaka ka SMČ. Južni Mesečev Čvor nije bekstvo, to je sredstvo za pronalaženje sebe (kad je u ovoj situaciji u 1. polju natala!) i samo kad nađemo sebe možemo kao takvi, kompletni, da sretnemo “srodnu dušu” podareno kroz Severni Mesečev čvor.
Natusi moraju da prihvate da sami moraju da se izbore za sebe, ali na pravi način, bez egoizma i narcizma i kukanja kako je teško. Ne mogu da zamene fizičko telo, možda mogu ime, ali ne mogu svet u bukvalnom smislu. Često ih porodica i okruženje ne razumeju, kamen su im spoticanja, osećaju se ostavljeni na cedilu jer oni tako rado ne bi sami. Jaki su, a nemaju pojma koliko su jaki i zašto im se izazovi ponavljaju, svode na “pozorničku predstavu života koja se ponavlja, samo drugi glumci stupaju na scenu”, sve dok ne nauče “lekciju da moraju sami”.
Takvi ljudi sa JMČ u 1. polju uvek doživljavaju “da su drugima nešto poznati”, da podsećaju druge na nekoga ili da im fizički liče na nekoga. To im se prvo dešava kada su u nepoznatom okruženju, pomalo smešno, ali istinito. Njihov način odevanja, stav, držanje, izgled, mejk ap – nesvesno teži ka onome čemu se njihova duša seća – izgledu u vremenu u kom su postojali. Nedokučivo im je “zašto”, ali osećaju da tamo negde postoji “zato” pa tragaju onda za odgovorima.
I tako, svašta nešto ima samo zbog položaja JMČ u prvom polju, ali ovo je zanimljivo, ako se može reći, konkretno koliko konkretno može da bude jer je i ovo uopšteno, a ja uopštenost ne volim.
Feb 6. 2019.